Ruka ruku mije, bes obadvije

0

Htedoh da pišem o inatu, prkosu, časti i ponosu, ali se na vreme setih gde i u kojim vremenima živimo.

Ovo nije tekst iskupljenja. Nije ni tekst pokajanja. Ponekad se pred tastaturom osetim kao pred psihologom koji povremeno gleda u mene, a povremeno u sat, čekajući da naplati svaku seansu ako bilo šta pogrešim.

Vraćam misli unazad pokušavajući da se setim gde sam pogrešno skrenuo. Na kojoj raskrsnici sam skrenuo levo umesto desno. Na kom semaforu života sam prošao kroz žuto ili ne daj Bože crveno. Vreme teče i sve mi se više čini da se uzalud prisećam.

Obećao sam sebi da ovo nije tekst pokajnika, ovo je tekst o pobedi racionalnog nad iracionalnim koje nam svakodnevno serviraju.

Koliko puta ste videli ljude sa kapuljačama na glavi, izbrazdanih ruku, sa štapom u rukama kako rovare po kontejneru? Koliko puta ste okrećući glavu nastavili dalje zaboravljajući da se išta desilo i ponašajući se kao da je sve u redu?

E pa nije u redu. Nikad neće biti u redu. Ne živimo u Švajcarskoj, živimo u Srbiji. Živimo u zemlji gde su brat, snaja, zet, stric, strina, sestra, tetka, brat ili svastika jedina merna jedinica za uspeh. Gde ruka ruku mije, a mito obadvije. Živimo u zemlji koja i nije zemlja. Poniženi, posramljeni, gladni i žedni, a opet je sve u redu.

Farme, Zadruge, Velika braća, a ne vidimo da smo goli do gaća. Goli zato što nemamo šta da obučemo, a ne zato što pratimo trendove. Ucenjenih glava, bez pravde i prava.

Srbijo volim te, ali više volim sebe.


OSTAVITE SVOJ KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here