PRIČA MLADIĆA KOJI JE RASPLAKAO SRBIJU: Ostavljen kao beba, ne zna šta će da jede za vikend, a nije pao nijedan ispit na medicini (FOTO)

0

Dane provodi u biblioteci jer nema para da kupi knjige. Sada stanuje u Železniku, u stanu koji zove „vila promaja“. U njemu nema lavabo, mašinu za veš, ni televizor

Milan Jevđić, student pete godine medicine, mladić koji postiže sve što zamisli sasvim sam, svojom neverovatnom voljom uprkos životu koji mu je zapao, gostovao je u emisiji “Život priča”. Ovaj neverovatan mladić rasplakao jegledaoce, a da ni suzu nije pustio.

– Pričala mi je baka da je pop išao unatraške kada su me krstili i da je upao u korito. Mislim da je još tada sve krenulo unatraške za mene – kaže Milan u emisiji „Život priča“, kog su roditelji napustili kada je imao samo 20 dana. Milan Jevđić je na petoj godini medicine na Univerzitetu u Beogradu i nikada nije pao ispit, iako je njemu život servirao bezbroj padova. Ne zna kako je izgledao kao dečak jer nema nijednu fotografiju iz detinjstva. Seća se samo jedne tamne sobe, visokog čoveka tamne puti, drenovog pruta i jakih batina.

– Batine su bile toliko intenzivne da su mi krvni sudovi na nogama popucali. Tukao me je novi muž moje mame. Iako sam imao samo četiri godine, znao sam da se u tu kuću nikada više vratiti neću. Starateljstvo nada mnom preuzeli su baka i deka – priseća se Milan najtežih godina života.

Mada, ne može se reći ni da su one koje su potom usledile bile nešto srećnije.

Roditelji ga nikada nisu želeli. Majku je sretao na ulici u selu Severovo i ona bi mu samo mahnula. Zbog toga prema njoj nikada nije mogao da oseti ljubav. Međutim, deka mu je ubrzo umro i ostao je sam sa bakom. Ona je poživela do Milanove 16. godine, kada umire od raka grlića materice. Dečakovi ujaci prisvajaju svu imovinu i Milan ostaje sam i bez ičega.

Danima nije mogao da razmišlja jer je bio pod lekovima za smirenje. Ali obećao je sebi da će biti gospodin. Posle bakine sahrane nije imao šta da jede, jeo je uspomene.

– Gledao sam te puteljke i livade i shvatio da se ja tu nikada više neću vratiti. Bukvalno sam hteo da umrem. Uzeo sam nešto hrane i bez ijednog jedinog dinara krenuo za Užice. Tamo sam zaradio prvi honorar kao animator. Imao sam samo 1.500 dinara, godine pred sobom i želju da postanem doktor. Nisam znao kako. Bio sam maloletan i tad kreće golgota, ali i surovo i mnogo lepo vaspitavanje. Život je jedan mnogo strog učitelj, ali dobar i ono što vas on nauči, to nikad ne zaboravite – priča Milan.

Snalazio se kako je umeo da bi platio kiriju od 70 evra, račune i hranu. Bilo je dana kada nije imao šta da jede, pa je jeo samo luk. Ti dani još nisu prošli. Milan i dalje nema šta da jede.

– Taj luk tad mi je bio ukusniji nego da sam jeo kavijar. To me je oblikovalo. Održala me je jedna uspomena na moju baku, ambicija da uspem i na vreme isključen racionalni način razmišljanja. Samo sam sebi govorio da ne razmišljam, već da idem dalje. Konobarisao sam, prodavao balone, fizikalisao, bio maskota u marketu, prodavao čestitke na ulici – iskren je mladić.

Upisao je fakultet u Kosovskoj Mitrovici i spavao u sobi pored mrtvačnice. Ali, ni to ga nije poremetilo. U trećoj godini se prebacuje na Medicinski fakultet u Beogradu. Sada je peta godina i nikada nije pao ispit. Profesori za njega imaju samo reči hvale. Kažu da se trudi i više nego što bi trebalo, da i posle vežbi ostaje još na fakultetu, kako bi upio što više znanja.

Sada stanuje u Železniku, u stanu koji zove „vila promaja“. U njemu nema lavabo, mašinu za veš, ni televizor. Nema čak ni domet. Kako kaže, još malo će prati veš na Adi. U stanu ima toliko prašine da noću mora da se pokrije preko glave da bi mogao da diše. To je jedini stan koji može da priušti. U njega dolazi tek pred ponoć, a pre toga satima šeta, pređe i po nekoliko kilometara samo da bi što manje vremena proveo u „vili promaja“.

Ipak, kad noću ostane sam, pokriven preko glave, i uglavnom gladan, tad je najgore.

– Misli su čoveku najgori neprijatelj, i najgore su u noćnim satima kad me stignu. Još je strašnije u takvom stanu. Strašna mi je samoća, sramota me da bilo koga dovedem u takav prostor, pa sam nekako još usamljeniji. I tada razmišljam o stvarima o kojima ne bi trebalo. Kad si okružen ljudima, lakše je, ali kad si sam, svi problemi i misli te stignu. Ima noći kada legnem i molim se da se ne probudim – iskren je hrabri mladić.

– Najteže je bilo za Badnji dan i Božić. Legao sam uveče i razmišljao šta me čeka kad se probudim. Znao sam da me ne čeka niko i ništa, da će taj dan biti užasan i traumatičan za mene i nisam želeo da se probudim. Razmišljao sam i o najgorem, ali sam to nešto sve odlagao, pa mi se sad više i ne isplati – dodaje.

Vreme provodi u čitaonici jer nema para da kupi knjige.

– Ja sam momak koji je uvek nasmejan, ali se retko smeje. Uprkos tome, nikada nisam pomislio da odustanem. Kako da odustanem sada kada sam postigao nešto veliko samim tim što nisam odustao na početku. Ali opet, uspeh nije uspeh ako nemate sa kim da ga podelite. I tako sam u jednom trenutku došao u situaciju da se ne radujem svojim uspesima jer nemam sa kim da ih podelim.

Pošto je sada na petoj godini studija, jako je teško izdržavati se.

– Ako imam za hranu, nemam za kiriju, pa sad već nemam ni snage da učim, a kamoli nešto drugo. Mislim da su se u mojoj glavi neke snage malo potrošile, ja sam i daje isto brz, ali je samoća dodala gas. I tuga i usamljenost su dodale gas. Ja i dalje vozim dovoljno brz auto da im bežim, ali su one kupile neki mnogo brži i jači od mog. I to je problem. Nikad nisam prethodnih godina bio srećan, ali sam bio spokojan. A sad više nisam ni spokojan ni srećan, nekako me ščepao neki strašan osećaj i ne pušta me – kaže Milan emotivno.

Voleo bi da ode u inostranstvu na specijalizaciju iz ginekologije. Naravno, zbog bake. Ali, Milan trenutno nema ni da jede, a kamoli da plati časove stranog jezika u nekoj dobroj školi.

– Cilj mi je da budem dobar, pošten i uspešan čovek, da imam jednog dana svoju porodicu kojoj ću nadomestiti sve ono što ja nisam imao i da budem lekar. Iako sam svašta preživeo i dalje preživaljvam, shvatio sam da život čine male stvari. Ako imate male stvari, velike vam neće biti potrebne. Ne treba da kukate da li imate ajfon, 2 ili 3 sobe u stanu, da li imate pare za Grčku, Tursku, Egipat, nego da imate porodicu. Nijedan uspeh u životu ne vredi ako nemate sa kim da ga podelite – poručuje svima.

Na pitanje da li ima za sledeću kiriju, Milan odgovara:

– Videćemo.

Na pitanje da li ima šta da jede za vikend, posle duže pauze i spuštenog pogleda, neverovatni mladić kaže:

– Videćemo.

Potrebno nam je da zajedno iškolujemo jednog lekara, doktora Milana, 5. i 6. godina Medicinskog fakulteta. A za vikend već ne znamo šta će biti i da li će imati da jede.

POMOĆ
Ako možete bilo kako da pomognete Milanu, pošaljite mejl na [email protected]
Novosti


OSTAVITE SVOJ KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here