PROFESOR KOJI JE KOVAO ŠAMPIONE: Aleksandar Stefanović Puš

    2
    Živa legenda: Aleksandra Stefanović, foto: Z. Marjanovic

    Svaki grad u Srbiji ima neku posebnu kafanu u kojoj sede viđeniji varošani. U Čačku je to već odavno kafana Tema u uličici u samom centru grada u kojoj se tačno zna za kojim stolom, na kojoj stolici i u koje vreme sedi neko od stalnih gostiju. To je i razlog zbog čega je u gradu na Moravi veoma lako pronaći Aleksandra Stefanovića Puša ili Profesora, kako ga uglavnom oslovljavaju i pozdravljaju Čačani, poznatog košarkaškog trenera, čuvenog profesora tamošnje gimnazije i najstarijeg sportskog novinara u Srbiji.

    Živa legenda: Aleksandra Stefanović, foto: Z. Marjanovic

    U restoranu Tema, čiji je uz Profesora redovni gost i njegov učenik, košarkaška legenda Radmilo Mišović, stalna tema je sport – o onome što je danas i onome što je nekad bilo. Iako se bliži desetoj deceniji života, upućen je u sva zbivanja. Udario je temelje košarke u Čačku, odškolovao asove kao što su Dragan Kićanović, Radmilo Mišović i Željko Obradović, ali je uradio i mnogo više. To njegovi sugrađani dobro znaju i beskrajno poštuju, pa je razgovor sa Profesorom istinska privilegija.

    Učitelj plivanja i skijanja

    – Ljubav prema sportu podsticao je i moj otac Radič, koji je i mene i moja dva brata savetovao da se bavimo sportom i mi smo mu tu želju ispunili tako što smo zajedno igrali košarku, ali smo u jednom periodu života i sva trojica bili profesori čačanske gimnazije čime smo očeve želje i prevazišli. Ja sam posle drugog razreda gimnazije 1947. upisao Fiskulturnu školu u Zemunu, gde sam se prvi put sreo sa košarkom trenirajući jednu godinu u omladinskom timu Partizana, a zatim isto toliko i s omladincima Crvene zvezde i tu sam se ovim sportom „inficirao“ za ceo život.

    – Nakon završetka Fakulteta za fizičku kulturu u Kragujevcu, kao prvi diplomirani profesor fizičkog vaspitanja u ovoj ustanovi, vratio sam se u Čačak i počeo da radim u Gimnaziji u kojoj sam službovao punih 35 godina, do penzije. Na put sam izveo 35 generacija akademaca koji su mi i dali nadimak Profesor. Za sve vreme službovanja nikad nijednom đaku nisam dao slabu ocenu. Naprotiv, među učenicima je bilo i hendikepirane dece koja su kasnije postala važni stručnjaci i njima sam već na prvom času zaključio peticu i time im davao na znanje da su mi podjednako važni kao svi drugi. Mnoge sam naučio i da plivaju i da skijaju.

    Pre nekoliko godina na to me je podsetio jedan moj bivši đak koji se sada uspešno bavi trgovinom. Jer, za obavljanje poslova novinara bio mi je potreban diktafon koji je tada koštao 5.700 dinara. Tada taj moj bivši učenik poče nešto da računa i kaže mi da za Profesora ta sprava košta 3.200 dinara uz obrazloženje da sam ga ja naučio da skija, a da mu to nisam naplatio. To nije jedini primer pažnje mojih učenika koje sam izveo na put i naučio ih da plivaju i skijaju.

    Sa Borom Stankovićem i Rankom Žeravicom, foto: Privatna ahriva

    Hvala porodici

    – Kada me neko danas pita kojim sam se poslom u životu bavio, ja zaista ne znam tačan odgovor. Pored posla profesora, mada mi je nuđeno da budem profesionalac u košarci, što sam odbio, najviše sam se bavio ovim sportom i novinarstvom. Košarka i sportsko izveštavanje su, zapravo, bili smisao mog života. Sve što sam u životu postigao, a drugi kažu da sam uradio mnogo, uradio sam pre svega zahvaljujući mojoj porodici u kojoj sam imao bezrezervnu podršku.

    Kada sam se vratio u Čačak, koji je u to vreme bio daleka provinicija, 1951. počeo sam da igram košarku u Borcu u kojem sam ostvario sve za šta je vredelo živeti i žrtvovati mnogo truda i vremena. Prvo kao košarkaš, potom kao trener svih selekcija, ali najviše sam vremena proveo kao trener prvog tima Borca koji je u to vreme igrao u Saveznoj košarkaškoj ligi Jugoslavije.

    – Nisam siguran da li bi uspeo da uradim toliko mnogo u životu da nisam imao podršku supruge Ljilje kojoj sam, dok sam joj se udvarao 1955, poslao moju fotografiju na čijoj sam poleđini napisao: „Volim te, neka te ova reč prati kroz ceo život. Ljilji od Ace.“ Eto, tako je bilo tada, tako je i danas…

    Profesor 1947, foto: Privatna ahriva

    – Uz moju pomoć i pod mojim nadzorom u Borcu su stasale košarkaške legende kao što su Radmilo Mišović, Marinko Purić, Predrag Katanić, Dragan Đukić, Sadik Zejnilović, Mirko Drobnjak, Dragan Kićanović, Dragan Arsić. Željko Obradović, Vladimir Androić, Vladimir Andrić, Ljubomir Radivojević i mnogi drugi. Neka mi ne zamere što godine čine svoje te ne mogu da se setim svih velikih igrača koji su nosili slavu Borca, ali i ondašnje velike Jugoslavije. Danas, kada je vreme u životu da se sakuplja kamenje, odnosno da se svodi bilans onoga što sam uradio, moram da istaknem trojicu najboljih koji su se „ispilili“ ispod mog šinjela i to nikada nisam krio.

    Bekstvo iz Beograda

    – Najveći talenat od svih je bio Radmilo Mišović, iako znam da su Kićanović i Obradović u košarci postigli mnogo više od njega. Zajednička crta sve trojice je bila da su bili izuzetno disciplinovani i da su mnogo trenirali, što se posebno odnosi na Željka, koji je zapisivao sve ono što se radilo na svakom treningu, a u svojoj kući je čak napravio i koš kako bi trenirao preciznost. O uspesima Kićanovića i Obradovića se zna sve, ali Mišović je bio i ostao košarkaška legenda Čačka, kojem je jedina mana bila to što nije mogao da živi bez Čačka i Morave. Uspeh Kićanovića i Obradovića je i moj i uspeh Borca, a kod Mišovića i danas cenim taj njegov lokalpatriotizam koji je stavio ispred slave i uspeha. No, bitnije od svega je to što su svi oni veliki ljudi.

    – Za Radmila Mišovića bio je veoma zainteresovan Partizan. Naravno, ubedim ga da se preseli u Beograd, ali on je dva puta bežao. Kada sam ga i treći put poslao u prestonicu, nakon utakmice u kojoj je Mišović igrao fantastično pomislio sam da je sada sve u redu i da će on konačno ostati među crno-belima. Međutim, nije prošlo ni tri sata od završetka utakmice neko mi zvoni na vratima. Kad, pred vatima stoji Radmilo i počinje da mi govori: „Profesore, ovo je treći put da bežim iz Beograda i tamo se više ne vraćam. Znaš i sam da ja ne mogu bez Čačka, bez Morave i bez golubova i ne teraj me više da idem bilo gde.“ Tada sam shvatio kakve emotivne muke muče Mišovića i podržao sam tu njegovu odluku.

    – U životu sam dobio brojne nagrade i priznanja. Ipak, najveća mi je nagrada kada me na ulici zaustavljaju Čačani i moji bivši učenici, onako, tek da se rukuju sa mnom i da me pitaju za zdravlje i da mi požele još mnogo uspeha jer znaju da se još ne odvajam od olovke i novinarske beležnice.

    „Ma, ima da se deca sigraju“

    – U vreme kada je KK Borac bio u velikom usponu valjalo je podmetnuti leđa kako bi se izgradila sportska hala. U to vreme predsednik opštine je bio čuveni Veljo Bogićević, pravi i možda najveći vizionar među gradonačelnicima koji me je bodrio, govoreći da ne brinem za pare i ako ne stignemo da je završimo mi, neko će posle nas to uraditi. Problem je bio i u tome što je parcela izabrana za izgradnju hale bila vlasništvo crkve, čija je saglasnost bila potrebna. Razgovarao sam sa sveštenikom Acom Savićem koji mi je odmah rekao: „Aco, imaš moj blagoslov i idi da praviš tu halu jer deca moraju da se sigraju.“ Sveštenikova reč „sigrati“ je odredila mesto izgradnje hale na mestu gde je do tada rastao kukuruz.

    Sa Draganom Kićanovićem i Radmilom Mišovićem, foto: Privatna ahriva

    Pokrivao celu Jugoslaviju

    – Prvi sportski izveštaj sam napisao 1955. sa utakmice FK Borac i FK Vardar koju su odigrali u kvalifikacijama za tadašnju IV fudbalsku zonu Jugoslavije. Od tada sam samo sa utakmica FK Borac napisao 2.000 izveštaja, odnosno, samo sa dve nisam. O KK Borac i da ne govorim, nebrojano, na hiljade izveštaja o svim drugim sportskim događajima iz ovog kraja od opštinske do republičkih liga , ali to je dalo rezultate. U svojoj novinarskoj karijeri sam pisao za 21 medij. Za „Sport“ sam pisao punih 60 godina, od 1955. do gašenja lista, što ni dan-danas ne mogu da prebolim. U međuvremenu sam izveštavao za „Večernje novosti“, „Čačanski glas“, Radio Beograd, Radio Novi Sad, novosadski „Dnevnik“, „Mađar SO“, „Novu Makedoniju“, sarajevsko „Oslobođenje“, titogradsku „Pobjedu“, „Rilindiju i „Jedinstvo“ iz Prištine, „Delo“ i „Dnevnik“ iz Ljubljane, Tanjug, TV Zagreb, „Tempo“, Radio Čačak, SOS Kanal, „Đigante del Basket“ iz Italije gde sam objavio prvi tekst o Radmilu Mišoviću i za vaš list, zamenjujući povremeno kolegu Miju Matovića koji je bio, takođe, izuzetan sportski izveštač.

    Legenda o legendi

    – Ubeđen sam da nije bilo Profesora, u Čačku ne bi bilo ni košarke. Zahvaljujući njegovom radu i upornosti, mnoge od nas je uveo u košarkašku halu i sklonio nas s ulice da ne postanemo problematični. Uostalom, zahvaljujući dobrim delom i radu Profesora, KK Borac je dao više od 50 reprezentativaca u svim košarkaškim selekcijama. Nije zanemarljivo i to što nam je pomagao i privatno jer je uvek bio tu kada je trebalo rešiti neki privatni problem – reči su Radmila Mišovića o legendarnom Aleksandru Stefanoviću Pušu.
    Vesti online


    2 KOMENTARA

    1. Fakultet za fizičku kulturu u KRAGUJEVCU?????????NITI JE POSTOJAO NITI POSTOJI.

      Универзитет у Крагујевцу је самостална високошколска установа, чији је оснивач Република Србија. Универзитет је основан 21. маја 1976. године, али су прве високошколске институције у Крагујевцу почеле са радом 1960. године, као одељења београдских факултета

    2. Koji crni profesor. Aco, diplomu na sunce. Sve ti kumulativno treba oduzeti. od plate do penzije. Naravno, da spadneš na ono šta ti pripada. Kursadžijo

    OSTAVITE SVOJ KOMENTAR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here