U SUSRET VREDNOM JUBILEJU, 50 GODINA HALE KK BORAC: Diktafon profesora Stefanovića!

0
Aleksandar Stefanović

Hirovita Morava, kako je u svojim izveštajima za list Sport tokom šest i po decenija dopisničke službe, imao običaj da je nazove, moraće još dugo i brzo da teče kako bi njeni brzaci mogli da izžubore o svemu što je kao igrač, trener i novinar, Aleksandar Stefanović učinio za čačanski sport za proteklih 87 godina svog života!

Veoma teško je podneo legendarni Aco Puš, trenutak kada je pre tri godine neko odlučio da „Sport“ prestane da se štampa, ali to ga nije sprečilo da nastavi da živi i ponaša se kao da se ništa nije dogodilo. A to znači da i dalje svakodnevno dolazi na treninge i utakmice košarkaša i fudbalera Borca, posećuje konferencije za medije, postavlja pitanja i uprkos činjenici da je odavno rasitnio devetu deceniju života, veoma je aktivan u Udruženju sportskih novinara Čačka i Srbije.

Ovaj nesvakidašnji sportski fantasta, uvek s ponosom ističe da je pripadnik prve generacije studenata koja je u Beogradu završila Fakultet za fizičku kulturu. Nekoliko godina kasnije toj diplomi dodao je i zvanje licenciranog košarkaškog trenera, a zatim instruktora plivanja i skijanja.

Profesor Aleksandar Stefanović kao delegat KSS

-Kao veoma mlad dečak sam zavoleo sport, a moja prva ljubav bio je fudbal. Sticajem okolnosti u jednom momentu, ja i nekoliko drugara iz tadašnje ekipe Borca, odlučili smo da počnemo da treniramo košarku. Uglavnom, bez lopte, treninga i utakmica nisam mogao da živim i zato nisam nimalo razmišljao kada me je otac Radič upitao koju ću školu da upišem. I tako sam prvo, 1949.godine završio Srednju fiskulturnu školu u Zemunu, posle čega sam diplomirao na DIF-u – uvek se rado prof.Aleksandar Stefanović priseća profesionalnih početaka.

U to vreme se po završetku fakulteta dobijao posao tako što vas „partija“ pošalje u bilo koji grad nekadašnje Jugoslavije. U kom gradu ste započeli karijeru?

– Da, trebalo je da budem nastavnik fizičkog vaspitanja u Tutinu, međutim, sudbina je umešala prste i zadržala me u rodnom Čačku. Naime, jednog dana, sreo sam Dragišu Petrovića, direktora čačanske Gimnazije koji me upitao imam li koga da predložim za nastavnika fizičkog. Rastali smo se, malo sam razmislio, otišao kod njega u kancelariju i rekao:“To sam ja“! Pristao je uz uslov da u određenom roku završim fakultet i tako sam dobio prvo zaposlenje i to u rodnom gradu. Uz sve to imao sam sreće što je 1953.godine, Skupština SFRJ dekretom ukinula odluku o razmeštanju diplomiranih studenata širom zemlje.

Jeste li za vreme studija aktivno igrali košarku?

-Naravno, igrao sam godinu dana za Partizan, a onda sam na poziv Vladislava Demšira, najboljeg igrača Crvene zvezde, obukao crveno-beli dres. Znao sam da ću po završetku fakulteta da se vratim u Čačak i zato sam posle izvesnog vremena prihvatio poziv Miroljuba Denića, tadašnjeg trenera Borca da pomognem klubu.

Aleksandar Stefanović

Kada se basketara prvi put zvanično odbila od čačanskog asfalta?

-To se dogodilo 1945.godine kada je formirana košarkaška selekcija Borca i ta prva lopta se zapravo odbila od šljake, jer se treniralo na takvom igralištu kod Sokolskog doma. Nekih deset godina kasnije počela je sa izgradnjom današnja hala kraj Morave i to ponajviše zahvaljujući svešteniku Acu Saviću. Naime, zemljište je pripadalo crkvi i on je svojim starešinama na jednom od sastanaka predložio:“Dajmo ovu parcelu gradu da se izgradi dvorana, neka se deca „sigraju“. E, onda je na scenu stupio moj prijatelj Boris Kristančić, u to vreme veoma uticajni košarkaški funkcioner. Pošto je bio i građevinski inženjer, došao je u Čačak i uradio nam potpuno besplatno projekat hale.

Gde je Borac u to vreme odigravao svoje utakmice?

-Uh, to je tek priča za sebe, jer kad smo ušli u Savezni rang, morali smo da putujemo čak u Zrenjanin da bismo bili domaćini. Ali, zahvaljujući velikom entuzijazmu i ljubavi prema košarci, ta putovanja nikome nisu teško padala. Uglavnom, ta žrtva se na kraju isplatila, pošto je 19.januara 1969.godine, na Bogojavljenje, naša hala ugledala svetlost dana. To znači da ovog 19.januara slavimo 50 godina od njenog zvaničnog otvaranja.

Hoće li ovaj jubilej biti obeležen?

-Na inicijativu Udruženja sportskih novinara Čačka, a pod sloganom „Svi smo Borac“ , toga dana biće upriličen turnir pionirskih ekipa Borca, Mladosti, Železničara i Čačak 94. Tom prilikom publici će se pokloniti veliki broj igrača koji su pre 50 godina bili akteri prve utakmice pod svodima čačanskog hrama košarke, odigrane protiv Zvezde.

Pod vašom trenerskom paskom, stasao je veliki broj velikih majstora igre pod obručima. Po čemu ponajviše pamtite te dane?

-Zvučaće pomalo čudno, ali pamtim po jednoj rečenici koju su izgovarali roditelji dece i koja je puno govorila o duhu tog vremena i porodičnim vrednostima. Na primer, Anka, majka Radivoja Živkovića, došla bi iz Trnave pred početak treninga i pitala me:“Dolazi li Radivoje na treninge i sluša li“? Ta dva, naizgled jednostavna pitanja, oslikavali su na jezgrovit način, šta je roditeljima bio prioritet.

Danas verovatno prvo što pitaju je „zašto moje dete nije u prvoj postavi“. Ali, nećemo o tome. Lansirali ste u orbitu plejadu sjajnih košarkaša, ali ste sigurno najponosniji na činjenicu što ste bili prvi trener Radmila Mišovića. Šta su Čačani govorili za vas kada ste ga ubacili u prvi tim sa 15 godina?

-Šta su govorili, da sam ludak! Oduvek sam bio hrabar i forsirao mlade igrače. Radmilo je bio multitalentovani sportista. Prvo se bavio gimnastikom, onda je igrao fudbal, zatim rukomet i na kraju se obreo na košarkaškom terenu. Gledao sam ga na jednom turniru u Užicu i  odmah primetio da ima izuzetno sigurnu ruku. Veoma brzo je počeo da napreduje zahvaljujući fanatičnom radu na treninzima. Toliko je bio posvećen svom napretku da je, između ostalog, na vratima svoje sobe u periodu od 12 do 14 časova, stajao natpis:“Igrač se odmara“! Mislim da je to obaveštenje i dan-danas tamo.

Zašto nije napravio mnogo veću karijeru, s obzirom na potencijal koji je posedovao?

-Insistirao sam da pređe u Partizan, međutim, dva puta se vraćao u Čačak i dva puta sam ga ubedio da se vrati. A onda sam jednog jutra u šest sati začuo zvonce i kada sam otvorio vrata, ugledao sam Radmila koji mi je glasom čoveka koji tačno zna šta hoće saopštio: „Slušaj,nemoj više da me vraćaš, jer ne mogu u Beogradu da živim“!

Vi ste izmislili Radmila, a vaš rođeni brat Boba Stefanović je zaslužan za prve košarkaške korake Dragana Kićanovića. Kako se to dogodilo?

Legenda u društvu legendi: Aleksandar Stefanović sa Kićanovićem i Mišovićem

-Boba je predavao engleski jezik u OŠ Milica Pavlović i vodio je košarkašku sekciju. Uočio je odmah Kićanov talenat i ubacio ga u ekipu za školsko takmičenje. Potom je prešao u Žele kod Preva Vučićevića i sve posle toga je zlatna istorija koju je zaslužio velikim talentom, ali i velikim radom.

Da li je tačno da je legendarna košarkaška krilatica o povezanosti pranja ruku u Moravi s preciznim šutem, vaša genijalna umotvorina?

-Ahaha, jeste, sedeo sam jednom prilikom pod orahom kod „Bunkera“ i posmatrao trojicu dečaka kako igraju basket. Loptu nikako nisu uspevali da proture kroz obruč i onda sam prekinuo igru i rekao im da siđu do reke umiju se i operu ruke, ako misle da ih šut posluži. Poslušali su me i onda su počeli da pogađaju. Neko je tu scenu video i tako je ta anegdota postala sastavni deo čačanskog košarkaškog kolorita.

Borac se polako i sigurno vraća na stare staze uspeha. Kako vi doživljavate aktuelni klupski trenutak i napore koje ulaže Predrag Pantović, kao prvi čovek kluba?

-Igra se veoma veliki broj utakmica i treneru nije lako da sve vreme drži formu ekipe na visokom nivou. Dobro je što se u poslednje vreme mnogo ozbiljnije radi sa mlađim kategorijama, jer samo stvaranjem prvotimaca iz sopstvene škole, Borac može da postane ono što je bio decenijama unazad. Peca Pantović kao predsednik i Marko Ivanović kao direktor kluba, funkcionišu kao sjajan tandem. Iskoristiću ovu priliku da kažem nešto će obradovati sve Čačane a to je da je u planu rekonstrukcija hale! Ukoliko sve bude išlo kako treba, u narednoj sezoni gledaoci će utakmice da gledaju u znatno lepšem i komfornijem ambijentu.

Nekoliko godina ste bili i kondicioni trener fudbalera Borca. Na koji način ste uspevali da uskladite brojne obaveze?

-Sve se lako stigne, kad čovek nešto iskreno voli. Ako vam kažem da sam 20 godina sa decom išao u Ulcinj i na hiljade njih naučio da plivaju i da sam na Kopaoniku nebrojano njih naučio da smučaju, sve će vam biti jasno. A kad pomenuh smučanje, setih se jedne simpatične situacije. Pre nekoliko godina sam ušao u jednu radnju da kupim diktafon. Pitam koliko košta i prodavac mi kaže 6.000 dinara, ali pošto sam ja u pitanju, cena je upola manja. Pitam ga zbog čega dobijam toliki popust, a on mi odgovori zbog toga što sam ga nekada davno, naučio da smuča.

Aleksandar Stefanović (u sredini) u društvu Bore Stankovića i Ranka Žeravice

Tokom 64.godine karijere, sigurno ste promenili ko zna koliko notesa i diktafona. Pod kojim okolnostima ste se uopšte našli u toj novinarskoj priči?

-Tako što mi je te 1954.godine Miodrag Popović – Kifla, legendarni centrafor Borca, posle jednog treninga rekao:“Slušaj, mali, ja više nemam vremena za to, uzmi ti da budeš dopisnik „Sporta“. Pre toga sam već pisao za Čačanski glas, kretao se u tim novinarskim krugovima i zato bez razmišljanja prihvatim. Mislim da na prostoru stare Jugoslavije ne postoji medijska kuća za koju nisam slao izveštaje. Angažovali su me i neke novinske kuće iz inostranstva. Jednom su mi Italijani naručili intervju sa Radmilom Mišovićem koji su objavili pod naslovom Maršal s Morave! Prošlo je izvesno vreme i stigao mi je neki suludo veliki honorar i to meni koga honorari nikada nisu interesovali. Naprosto, samo me interesovalo da na što lepši način popularišem sve moguće sportove u Čačku – zaključio je prof.Aleksandar Stefanović.

PREDSEDNIK UDRUŽENJA ŠVALERA

Kako ste dobili nadimak Aco Puš?

-Kao mlad dečkić sam 1948.godine sa najtalentovanijim sportistima iz Čačka, otputovao u Prag na Svekolski slet. Valjda sam malo više merkao Čehinje i onda je neko od starijih momaka iz društva izjavio da ću po svoj prilici da budem opasan švaler i da ću da doguram čak do Predsednika Udruženja Švalera. I tako mi je taj nadimak ostao celog života a čak ga je prihvatila i supruga Ljilja ahaha.

ŽIVOT U ZNAKU LOPTE I PERA

Za svoj doprinos razvoju sporta prof.Aleksandar Stefanović je dobio Orden rada sa srebrnim zracima SFRJ, Zlatnu plaketu KSJ, Zlatnu plaketu JSL „Sport“, Zlatnu plaketu KK Borac, Decembarsku nagradu grada Čačka, Povelju Sportskih novinara Srbije kao dopisnik godine, Povelju za životno delo Udruženja novinara Srbije.

Napisao je i dve knjige, Koš na obali Morave i čačanska košarka.

BORČEVA DECA ZA VELIKA DELA

Očekujete li, kao član klupske Skupštine,  da FK Borac brzo prebrodi krizu u kojoj se našao?

-Svakako, pre svega što imamo perfektnu infrastrukturu i optimalne uslove za rad, kao malo koji drugi klub. Tokom proteklih godina otišlo je dosta igrača, malo smo zapustili rad s mlađim kategorijama, a svoje su učinili i nagomilani dugovi. Trenutno u timu ima puno dečaka iz naše škole fudbala i verujem da će uz sjajno vođenje Vladimira Stanisavljevića, uskoro doći do punog izražaja. A čim se steknu svi potrebni preduslovi, zna se, novi napad na Superligu.

STVARAO IGRAČE I DOBRE LJUDE

Profesor Aleksandar Stefanović

Da li ste u kontaktu sa nekadašnjim učenicima?

-Oni koji ne žive u Čačku, umeju često da se jave i upitaju za zdravlje. Baš nedavno sam se na ulici sreo sa Radivojem Živkovićem koji već dugo živi u Švajcarskoj. Došao je u rodni grad u društvu dvojice sinova. Pošto smo se srdačno pozdravili, obratio se svojim naslednicima:“Momci, vidite ovog čoveka, zahvaljujući njemu ste postali ljudi“!

BMedia.rs / Milorad Plazinić


OSTAVITE SVOJ KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here