Mladić sadi novu šumu u selu kod Čačka da bi „proizvela kiseonik za sve nas”


Dok širom zemlje drveće nestaje, Stefan je odlučio da napravi novu šumu.

U selu kod Čačka jedan mladić ima misiju da sadi novu šumu.

„Sadimo 150 crvenih hrastića! Pravimo šumu – proizvodimo vazduh za sve nas” – napisao je Stefan Drljača na Fejsbuku ispod fotografije mlade sadnice hrasta kada je sa bratom počeo da pravi šumu na svom placu, u martu 2016. godine.

Tri godine kasnije, na Stefanovoj livadi u selu Dučalovići u podnožju planina Ovčar i Kablar, raste ne samo buduća hrastova šuma, već i sadnice borova, breze, lipe i drugog drveća i biljaka.

„Ne samo što je dobrobit uzgajanja šuma da stvaraju kiseonik i budu naša pluća, šume čuvaju tlo, smanjuju klizišta, pružaju stanište životinjama, daju im hranu i još mnogo toga”, kaže Drljača za BBC na srpskom.

Sve je počelo sasvim slučajno, kada je neko u selu oglasio da prodaje livadu u nastavku njegovog porodičnog placa. Pomislio je da bi bilo dobro da je kupi i da će „za nešto već valjati”, iako nije u početku bio siguran šta će sa njom jer živi u Beogradu i nema vremena da se bavi ozbiljnijim voćarstvom.

Javila se ideja o šumi. Prvih 150 hrastića došlo je iz obližnjeg rasadnika javnog preduzeća Srbijašume, koje sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva sprovodi programe pošumljavanja i brine o šumskim gazdinstvima, ali i savetuje ljude oko sadnje.

„Kako sam dalje čitao na internetu o šumama uopšte kako je bitno da postoji biodiverzitet, da ima što više vrsta i zašto je sve to dobro, počeo sam da sadim sve živo. Da ne bude samo hrast, već sve što mi padne na pamet”, objašnjava dalje ovaj tridesetjednogodišnjak.

Internacionalna šuma u Šumadiji
Na jesen će zasaditi još jednu, veću količinu, a zatim sa drugarima napraviti i mini dokumentarni film kako bi motivisao ljude da i sami počnu da sade šume.

„Želim da to bude internacionalna šuma sa sadnicama iz celog sveta, pa želim i da pozovem ljude da šalju seme ili male sadnice da bi ih sve tu zasadili”, kaže.

Za sada ima sadnice iz Slovenije – gde je rođen i živeo kao mali, kao i iz zemalja širom Balkana i iz Norveške.

„Imao sam sadnice iz Švajcarske i Rusije koje nisu uspele, ali ne odustajem”, odlučan je Stefan. „Čak sam počeo i prijatelje koji žive u inostranstvu da maltretiram da mi šalju seme”, smeje se.

Po njegovim rečima, dok je pre puno godina selo bilo puno, celi teren je bio pod šumom, ali su ljudi iskrčili livade za stoku. Na vrhu padine je regionalni put, sa strane su kuće i livade, sve do potoka u podnožju. Livada koju je Stefan kupio celom jednom stranom proklizava, ali će rast nove šume doprineti da se tlo smiri.

Nakon što je sve ovo pokrenuo i ušao u životni preokret, slučajno je naišao na dokumentarac „So zemlje” u kojem glavni lik, fotograf Sebastiao Salgado, dolazi u svoj rodni Brazil gde je radio na obnavljanju Atlantske šume.

„Poklopilo se kad sam, kao neki zanesenjak odlučio da posadim šumu, vidim u tom filmu kako su neki ljudi pokazali da je moguće da se promeni kompletan pejzaž za 20-25 godina.”

U šumama Srbije živi 80% našeg biodiverziteta, ali se sečom drveća on iz dana u dan uništava.

„To što vidimo u medijima kada se ljudi pobune jer je negde posečen parkić, to je minijaturno u odnosu na ono što se dešava dole u tom kraju”, priča Stefan.

U mnogim ruralnim krajevima kao što je ovaj kod sela Dučalovići ima puno napuštenih domaćinstava. Po Stefanovim rečima, dešava se da ljudi koji se tradicionalno bave sečom šuma od naslednika kupe celo imanje sa kućom, placem i šumom, a onda je iseku do panja, prodaju građu i odu. Neki čak u startu u računicu imaju i potencijalnu novčanu kaznu, ali im se svejedno isplati da to urade.

„Zove se Šumadija jer je sve pod šumom, a nakon svih ovih decenija, ratova, raznih poljoprivrednih i industrijskih revolucija, sada je baš ćelavo, što se kaže”, zaključuje Stefan.

„Sada povećavam šumu, postao sam opsednut. Čim spojim dva-tri slobodna dana na prolećee ili zimu kada je sezona, odmah trčim tamo, kupim u rasadniku nekoliko novih vrsta i zasadim. A borim se i sa zečevima”, kaže Stefan.

Potrebno je desetak godina da sadnice u visini kolena ili one malo veće koje je kupovao dobiju oblik šume.

„Imao sam cilj da to bude moja zaostavština. Da mogu sutra, na primer moji unuci, da tu uživaju i kažu, ovu šumu je posadio moj pradeda”, kaže Stefan.

Ako je, kako kaže kineska poslovica, najbolji trenutak da se posadi drvo onaj pre 20 godina a naredni najbolji trenutak je sada, Stefan je šumu posadio najboljem trenutku.